Манастир Жича

У срцу охристовљене и свете српске земље налази се манастир Жича чија је изградња започела пре непуних осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова светог Симеона Мироточивог, оснивача светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон-монах, познатији као краљ Стефан Првовенчани, који су поставили темељ српске духовне и световне власти, започињу са изградњом манастира Жиче између 1205. и 1208. године.

Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона Мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Уз припрат су биле додате капеле са куполицама и малим тремовима док је западна фасада обликована као прочеље тробродне базилике. Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор И Ласкарис додељују архимандриту Сави „Акт о аутокефалности српске цркве“, хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља.

„Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо.“

Када се архиепископ Сава 1220. године вратио из Никеје у Србију дошло је и до извесних промена у архитектонском изгледу цркве у Жичи. Са западне стране је дозидана спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом има катихумена, а испред ње високо звоник.

По свему судећи тада је порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а уз олтар цркве су изграђени проскомидија и ђаконикон. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228) и његовог сина, краља Радослава (1228.-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

У последњим деценијама XIII века Жича је оскрнављена и разрушена после варварског пустошења Татара и њихових вазала Дрмана, Куделина и кнеза Шишмана. Седиште архиепископије је било пренето у Пећ али је христољубиви српски краљ Стефан Урош ИИ Милутин (1282.-1321.) предузео радове на обнови разрушеног манастира. За време турског ропства манастир је често био на мети напада иноверних и незнабожачких народа. Преко 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау. Неколико деценија касније, у пролеће 1999. године током НАТО агресије на СР Југославију у близини манастира Жиче пало је неколико пројектила који нису оштетили велику српску светињу. Рестаурација и обнова манастира Жиче која је започела 1987. године још је у току. У периоду 2006 – 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката.

Манастир Раваница

Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Манастир Студеница

Историја

Манастир Студеница је  један од најлепших српских и светских манастира, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због прелепих предела на којима се налази. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. Тада се, на државном сабору одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана и замонашио и добио име Симеон. Постаје сабрат манастира Студенице. Две године по монашењу одлази у Свету Гору, где се 1199. године и упокојио у Манастиру Хиландар, који је са Савом подигао. Бог га је прославио као светог.

Свети Сава, на захтев своје браће Стефана и Вукана, 1206. године у Србију доноси мошти њиховог оца Преподобног монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1206. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници као старешина – Игуман, у чину Архимандрита. Под Савиним старатељством Манастир Студеница је постао  културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Свети Сава је написао Студенички типик, у коме је описао живот свог оца Стефана Немање – Преподобног Симеона. У својим списима Свети Сава оставио је изворе о духовном и монашком животу у свом времену. Почетак Студеничког типика је Житије Светог Симеона, старо књижевно дело код Срба. Старање о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав, унук Стефана Немање, подигао је око 1230. године монументалну припрату испред Богородичиног храма. Унутар ове припрате се налази прва Црква посвећена преподобном Симеону Мироточивом. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену Светим Јоакиму и Ани, родитељима Богородице.

Некада се у самом комплексу Манастира налазило 14 цркава и параклиса (мањих цркава), од којих су данас сачуване три, које су и богослужбено активне и три сачувана параклиса. Две цркве су сачуване у темељима а два параклиса су остала само мало сачувана јер су президана конацима. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. година, о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе:

Ктиторски натпис Светог Саве каже:

„ОВАЈ ПРЕСВЕТИ ХРАМ ПРЕЧИСТЕ ВЛАДИЧИЦЕ НАШЕ БОГОРОДИЦЕ САЗДАН БИ ВЕЛЕСЛАВНИМ … ВЕЛИКИМ ЖУПАНОМ И СВАТОМ (ПРИЈАТЕЉЕМ) ЦАРА ГРЧКОГ КИР АЛЕКСЕ – СТЕФАНОМ НЕМАЊОМ (КОЈИ ЈЕ) ПРИМИО АНЂЕОСКИ ОБРАЗ (КАО) СИМЕОН МОНАХ … (А ЗАВРШЕН – НАСЛИКАН – БИ ТРУДОМ ВЕЛИКОГ ЖУПАНА … СТЕФАНА … И) ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВУКАНА ГОДИНЕ 6717. (то је 1209.), ИНДИКТА 12. И МЕНЕ КОЈИ САМ ТУ РАДИО ПОМЕНИТЕ САВУ ГРЕШНОГА.“

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за Манастир Студеницу. Турци су најпре  на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683–1699), после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време Првог српског устанка. Турци су спалили Манастир. Један део монаха склонио се у Манастир Враћевшницу и понео са собом мошти монаха Симона (Стефан Првовенчани). Мошти су из Враћевшнице пренете у Манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Јоаким Вујић помиње да је  Манастир два пута спаљиван.

Поред паљења, манастирска црква претрпела је и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова овај слој је скинут. Тада је откривен и ктиторски натпис Светог Саве.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. С десне стране, у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Светог Симеона. Испред олтарске преграде, с десне стране, налази се кивот са моштима Светог Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Свете Анастасије, мајке Светог Саве.

Од 1986. године Манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a.