Манастир Раваница

Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских планина, поред села Сење код Ћуприје. Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у бици на Косову на Видовдан, 28. јуна 1389.

Црква је посвећена Вазнесењу Господњем и ограђена је чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Раваница је саграђена између 1375. и 1377. године, а фреске су осликане неколико година пред Косовску битку. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века, 1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти кнеза Лазара.

Манастир Студеница

Историја

Манастир Студеница је  један од најлепших српских и светских манастира, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због прелепих предела на којима се налази. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. Тада се, на државном сабору одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана и замонашио и добио име Симеон. Постаје сабрат манастира Студенице. Две године по монашењу одлази у Свету Гору, где се 1199. године и упокојио у Манастиру Хиландар, који је са Савом подигао. Бог га је прославио као светог.

Свети Сава, на захтев своје браће Стефана и Вукана, 1206. године у Србију доноси мошти њиховог оца Преподобног монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1206. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници као старешина – Игуман, у чину Архимандрита. Под Савиним старатељством Манастир Студеница је постао  културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Свети Сава је написао Студенички типик, у коме је описао живот свог оца Стефана Немање – Преподобног Симеона. У својим списима Свети Сава оставио је изворе о духовном и монашком животу у свом времену. Почетак Студеничког типика је Житије Светог Симеона, старо књижевно дело код Срба. Старање о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав, унук Стефана Немање, подигао је око 1230. године монументалну припрату испред Богородичиног храма. Унутар ове припрате се налази прва Црква посвећена преподобном Симеону Мироточивом. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену Светим Јоакиму и Ани, родитељима Богородице.

Некада се у самом комплексу Манастира налазило 14 цркава и параклиса (мањих цркава), од којих су данас сачуване три, које су и богослужбено активне и три сачувана параклиса. Две цркве су сачуване у темељима а два параклиса су остала само мало сачувана јер су президана конацима. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. година, о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе:

Ктиторски натпис Светог Саве каже:

„ОВАЈ ПРЕСВЕТИ ХРАМ ПРЕЧИСТЕ ВЛАДИЧИЦЕ НАШЕ БОГОРОДИЦЕ САЗДАН БИ ВЕЛЕСЛАВНИМ … ВЕЛИКИМ ЖУПАНОМ И СВАТОМ (ПРИЈАТЕЉЕМ) ЦАРА ГРЧКОГ КИР АЛЕКСЕ – СТЕФАНОМ НЕМАЊОМ (КОЈИ ЈЕ) ПРИМИО АНЂЕОСКИ ОБРАЗ (КАО) СИМЕОН МОНАХ … (А ЗАВРШЕН – НАСЛИКАН – БИ ТРУДОМ ВЕЛИКОГ ЖУПАНА … СТЕФАНА … И) ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВУКАНА ГОДИНЕ 6717. (то је 1209.), ИНДИКТА 12. И МЕНЕ КОЈИ САМ ТУ РАДИО ПОМЕНИТЕ САВУ ГРЕШНОГА.“

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за Манастир Студеницу. Турци су најпре  на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683–1699), после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време Првог српског устанка. Турци су спалили Манастир. Један део монаха склонио се у Манастир Враћевшницу и понео са собом мошти монаха Симона (Стефан Првовенчани). Мошти су из Враћевшнице пренете у Манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Јоаким Вујић помиње да је  Манастир два пута спаљиван.

Поред паљења, манастирска црква претрпела је и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова овај слој је скинут. Тада је откривен и ктиторски натпис Светог Саве.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. С десне стране, у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Светог Симеона. Испред олтарске преграде, с десне стране, налази се кивот са моштима Светог Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Свете Анастасије, мајке Светог Саве.

Од 1986. године Манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a.